Život bez ugljenih hidrata – prvi utisci

Ovaj članak je nastao još početkom 2018. godine kad sam već 3 meseca bila na Atkinsovoj dijeti.

Moram da vam priznam da mi je veoma teško bilo da se oslobodim želje za slatkim. Istina da sam konzumirala samo med i integralno speltino brašno, ali sam ipak bila zavisna. Od 28. 12. 2017. (tad sam počela dijetu) do 28. 02. 2018. nisam mogla svaki dan da odolim slatkom ukusu. Kasnije sam mogla, jednostavno sam odlučila da ja to hoću. Od prilike je tada i moj muž počeo da drži Atkinsovu dijetu, i pošto uglavnom radi u noćnoj smeni, nije više nosio 3 sendviča, nego kuvana jaja, kobasicu, malo mortadele, sira, povrća i koštunjavog voća. Da vidimo šta se desilo za mesec dana:

– uši su nam jedva malo masne

– muž nema grčeve u listovima koje sam mu ranije svaki dan morala masirati

– brže razmišljamo

– nismo više toliko umorni kao ranije

– istrajnije vežbam

– nismo više umorni posle jela

– ujutru nam je lakše ustati

– i nemamo želju za slatkim

To smo sve primetili nakon mesec dana bez, ili tačnije sa minimalnim unosom ugljenih hidrata. Sigurno ste čuli da je za mozak važno jesti ugljene hidrate. Ja o tome uopšte nisam ni razmišljala pošto kad sam ranije držala ovu dijetu, onda sam imala najbolje ocene na fakultetu, a kad sam slušala savete stručnjaka za ispitne rokove i jela čokoladu što su oni preporučivali, onda sam manje spavala, lošije pamtila, i slabije ocene dobijala.

Ne možemo ni da zamislimo u kojoj meri smo postali robovi ugljenih hidrata i šećera, sve dok ne probamo da ih se rešimo. Kada budemo obratili pažnju na ono što jedemo, tad ćemo shvatiti da je moguće pojesti meso sa salatom, i biti sit. Kratko i jasno: dobro smo.